Rak štitne žlezde, klinička i laboratorijska dijagnostika

Rak štitne žlezde je bolest u kojoj se u tkivima štitne žlezde formiraju maligne (kancerogene) ćelije. ​Rak štitne žlezde je najčešći karcinom endokrinog sistema i predstavlja oko 2% svih karcinoma kod ljudi. Širom sveta broj obolelih je u stalnom porastu u poslednje tri decenije.

U ovom tekstu saznaćete više o raku štitne žlezde, tipovima i po čemu se razlikuju, faktorima rizika, simptomima, uzrocima i prevenciji, dijagnostičkim metodama i testovima, prognozi, lečenju, nasleđivanju, karcinomu štitne žlezde kod dece, tumor markerima, ulozi kalcitonina, načinu ishrane i suplementaciji, laboratorijskim testovima za dijagnozu raka štitne žlezde. Tekst je pripremila Dr Sci Sanja Peković, naučni savetnik, profesor po pozivu na Biološkom i Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

U ovom tekstu saznaćete:

• Šta je rak štitne žlezde?
• Koji tipovi karcinoma štitne žlezde postoje?
• Koliko je čest rak štitne žlede?
• Faktori rizika koji mogu da povećaju mogućnost oboljevanja od raka štitne žlezde
• Rak štitne žlezde simptomi
• Rak štitne žlezde-uzroci i prevencija
• Rak štitne žlezde – stadijumi bolesti
• Rak štitne žlezde – dijagnoza
• Rak štitne žlezde – terapija i lečenje
• Da li je rak štitne žlezde nasledna bolest?
• Karcinom štitne žlezde i deca
• Tumor markeri štitne žlezde
• Kalcitonin i štitna žlezda
• Rak štitne žlezde – ishrana i suplementacija
• Da li je rak štitne žlezde izlečiv?
• Koji su laboratorijsko-dijagnostički testovi značajni za dijagnostikovanje raka štitaste žlezde?

Šta je rak štitne žlezde?

Rak štitne žlezde je rast ćelija koji počinje u štitnoj žlezdi i on obuhvata sve izrasline koje se razvijaju u štitnoj žlezdi i koje se mogu proširiti na druga tkiva i druge delove tela. Rak počinje kada ćelije počnu da rastu van kontrole. Određene promene u DNK osobe mogu biti uzrok da ćelije štitne žlezde postanu kancerogene. Kada ćelije štitne žlezde mutiraju, promene u njihovoj DNK izazivaju njihov rast i umnožavanje. Tamo gde zdrave ćelije obično umiru, ove abnormalne ćelije rastu i na kraju formiraju tumor. Ponekad ove ćelije napadaju obližnje tkivo i mogu se proširiti ili metastazirati na druge delove tela.

Štitna žlezda, koja je poznata još i pod nazivima štitasta ili tiroidna žlezda, štitnjača (latinski naziv je Glandula thyreoidea) je najveća endokrina žlezda u ljudskom organizmu. Nalazi se u prednjem delu grla, blizu osnove vrata ispod Adamove jabučice, duž prednjeg dela dušnika. Kod većine ljudi, štitna žlezda se ne može videti ili osetiti. U obliku je leptira i ima dva režnja – desni i levi koji su u sredini povezani uskom trakom žlezdanog tkiva, mostom (istmusom) (pogledajte sliku). Direktno uz nju se najčešće nalaze četiri paraštitaste žlezde, koje luče parathormon koji je odgovoran za metabolizam kalcijuma. Osnovna funkcija tiroidne žlezde je sinteza i sekrecija tiroidnih hormona koji kontrolišu mnoge vitalne funkcije u našem telu, kao što su metabolizam, rad srca i broj otkucaja srca, krvni pritisak, telesna temperatura i težina.

U štitinoj žlezdi prisutne su dve glavne vrste ćelija, koje obavljaju različite funkcije, i to:

• Folikularne. Folikularne ćelije su dominantne i one koriste jod iz krvi za proizvodnju tiroidnih hormona koji sardže jod. One izlučuju hormone: trijodtironin – T3 i tetrajodtironin ili tiroksin – T4. Shodno tome, ćelije ove žlezde imaju sposobnost da iz krvi preuzmu velike količine joda. Hormoni koje one proizvode regulišu metabolizam, krvni pritisak i rad srca. Previše hormona štitne žlezde (hipertireoza) može da izazove ubrzan ili nepravilan rad srca, probleme sa spavanjem, nervozu, glad, gubitak težine i osećaj da vam je previše toplo. Premalo hormona (hipotireoza) uzrokuje da osoba usporava, oseća se umorno i dobija na težini. Količinu hormona štitne žlezde koju oslobađa štitna žlezda reguliše hipofiza koja se nalazi u bazi mozga, preko supstance koja se zove hormon koji stimuliše štitastu žlezdu (TSH).
• Parafolikularne. Parafolikularne ili C ćelije proizvode hormon kalcitonin, koji učestvuje u regulaciji koncentracije kalcijuma u organizmu i zajedno sa parathormonom i vitaminom D reguliše okoštavanje kosti.

Bilo koja od ovih ćelija može da mutira u ćelije raka. Rak štitne žlezde takođe može da se razvije i iz drugih ćelija prisutnih u štitnoj žlezdi –  limfomi iz limfocita i sarkomi iz stromalnih ćelija. Međutim, ovo su retki tipovi tumora i čine manje od 4% karcinoma štitne žlezde. U zavisnosti od toga koje ćelije će postati karcinom odrediće koju vrstu raka štitne žlezde neko ima.  Različite vrste izraslina i karcinoma štitne žlezde imaju različite simptome i prognoze.

Koji tipovi karcinoma štitne žlezde postoje?

Rak štitne žlezde je klasifikovan u tipove na osnovu vrste ćelija koje se nalaze u tumoru. Međutim, nisu sve izrasline u štitnoj žlezdi (koje su inače česte i u medicini se nazivaju nodusi – čvorovi) maligne. Većina nodusa su benigni tumori. U oko 5 do 15% slučajeva, čvorovi u štitnoj žlezdi mogu da se razviju u rak, ali većina ne. Odnosno, pokazano je da se samo za oko 3 od 20 čvorova u štitnoj žlezdi ispostavi da su kancerogeni (maligni). Priroda tumora, i benignih i malignih, se određuje kada se uzorak tumorskog tkiva pregleda pod mikroskopom, nakon što se dobije uzorak tkiva biopsijom ili hirurškim uklanjanjem, odnosno operacijom. Ovaj pregled obavlja patolog. Tip karcinoma štitne žlezde se uzima u obzir pri određivanju lečenja i prognoze. Prema pravilu i benigni i maligni tumori štitne žlezde se operišu, a odluku o tome donose endokrinolog i hirurg.

Postoji nekoliko tipova karcinoma štitne žlezde, a najčešće se dele prema stepenu agresivnosti (opasnosti, rizika) – na diferencirane, srednje diferencirane, slabo diferencirane i nediferencirane.

Diferencirani karcinomi štitne žlezde

Većina karcinoma štitne žlezde su diferencirani karcinomi (preko 90%). Ova široka kategorija uključuje tipove karcinoma štitne žlezde koji počinju u ćelijama koje proizvode i skladište tiroidne hormone – folikularnim ćelijama. Ćelije u ovim vrstama raka izgledaju kao normalno tkivo štitne žlezde kada se posmatraju pod mikroskopom. U diferencirane karcinome štitne žlezde spada:

• Papilarni kancer štitne žlezde (koji se naziva i papilarni karcinomi ili papilarni adenokarcinom). Oko 8 od 10 karcinoma štitne žlezde su papilarni karcinomi, odnosno, ovaj tip čini oko 80-85% karcinoma štitnjače. Ovi karcinomi imaju tendenciju da rastu veoma sporo i obično se razvijaju samo u jednom režnju štitne žlezde. Međutim, može doći i do nastanka više tumora, koji se mogu javiti u oba režnja štitne žlezde, (multifokalnost). Često se šire (metastaziraju) na limfne čvorove u vratu (i do 80%). Srećom, čak i kada se ovi karcinomi prošire na limfne čvorove, pravovremenom i adekvatnom operacijom se mogu uspešno lečiti i retko su fatalni. Postoji nekoliko podtipova papilarnih karcinoma. Od njih, najčešći je folikularni podtip (koji se naziva i mešana papilarno-folikularna varijanta). Ima isti dobar izgled (prognozu) kao i standardni tip papilarnog karcinoma kada se otkrije rano, i leči se na isti način. Drugi podtipovi papilarnog karcinoma (kolumnarni, visokoćelijski, insularni i difuzna skleroza) nisu tako česti i imaju tendenciju bržeg rasta i širenja.
• Folikularni karcinom štitne žlezde (koji se naziva i folikularni karcinom ili folikularni adenokarcinom) je sledeći najčešći tip, koji čini oko 1 od 10 karcinoma štitne žlezde (do 10%). Češće je prisutan u zemljama u kojima ljudi ne dobijaju dovoljno joda u ishrani. Obično je u pitanju samo jedan tumor, retko se širi na limfne čvorove, ali se u 10-30% slučajeva mogu proširiti na druge delove tela, u udaljene organe, kao što su pluća ili kosti. Lečenje je uglavnom hirurško. Izgled (prognoza) za folikularni rak nije tako dobar kao kod papilarnog karcinoma, iako je i dalje veoma dobar u većini slučajeva.
• Hürthle karcinom Hurtlovih ćelija (koji se naziva i karcinom oksifilnih ćelija) je podvrsta folikularnog karcinoma. Jako je redak, oko 3% karcinoma štitne žlezde pripada ovom tipu i teže ga je otkriti. Međutim, on ima agresivnije ponašanje i lošiju prognozu ako se ne otkrije i ne leči na vreme.

Medularni karcinom štitne žlezde

Medularni rak štitne žlezde (engl. Medullary thyroid cancer – MTC) spada u srednje diferencirane karcinome i čini oko 4% karcinoma štitne žlezde. Razvija se iz C (parafolikularnih) ćelija štitne žlezde, koje normalno proizvode kalcitonin, hormon koji pomaže u kontroli količine kalcijuma u ​​krvi. Ponekad se ovaj rak može proširiti na limfne čvorove vrata, ali i u udaljene organe – pluća, jetru, kosti čak i pre nego što se otkrije čvor na štitnoj žlezdi. Važna karakteristika je da luči kalcitonin u visokim vrednostima, što predstavlja najznačajniji podatak u ranom otkrivanju. Povišene vrednosti kalcitonina, koji tada predstavlja tumorski marker, mogu se registrovati i bez tumora u štitastoj žlezdi i ukazati na udaljene metastaze. Ovakav tip kancera se naziva okultni.

Ovu vrstu raka štitaste žlezde je teže pronaći i lečiti, postoje 2 tipa medularnog kancera štitne žlezde:

• Sporadični, koji čini oko 8 od 10 slučajeva MTC, nije nasledan (što znači da se ne prenosi u porodicama). Javlja se uglavnom kod starijih osoba i često pogađa samo jedan režanj štitne žlezde.
• Porodični (familijarni). Nasleđuje se, 20% do 25% se može pojaviti u svakoj generaciji porodice ili se javiti u sklopu takozvanih sindroma multiple endokrine neoplazije 2 (MEN 2). Naslednost se utvrđuje otkrićem mutacija na hromozomu 10 u uzorku krvi nosioca i članova porodice. Kada se mutacija otkrije, operacija kojom se uklanja cela štitna žlezda je neophodna, u cilju izlečenja. Ovi karcinomi se često razvijaju tokom detinjstva ili ranog odraslog doba i mogu se rano proširiti. Operacija se izvodi i kod beba do godinu dana starosti, ako se otkrije mutacija. Pacijenti obično imaju rak u nekoliko oblasti oba režnja. Porodični tip je često povezan sa povećanim rizikom od drugih vrsta tumora.

Prgnoza medularnog karcinoma je lošija nego kod diferenciranih karcinoma i zavisi od stadijuma bolesti u vreme postavljanja dijagnoze.

Slabo diferencirani karcinomi

Slabo diferencirani karcinomi su izuzetno retki. Najčešće su to podtipovi papilarnog karcinoma koji zahvataju okolne strukture u vratu, brzo rastu i često daju metastaze (insularni, visokoćelijski, itd). Lečenje je agresivno, multidisciplinarno i dugotrajno, a prognoza neizvesna.

Anaplastični (nediferencirani) KARCINOM štitne žlezde

Anaplastični karcinom (koji se naziva i nediferencirani karcinom) je redak oblik karcinoma štitne žlezde, koji čini oko 2% svih karcinoma štitne žlezde. Smatra se da se ponekad razvija iz postojećeg papilarnog ili folikularnog karcinoma. Ovaj rak se naziva nediferenciranim jer ćelije raka ne liče mnogo na normalne ćelije štitaste žlezde kada se posmatra pod mikroskopom. Najčešće se javlja u starijem životnom dobu. Naglo nastaje, brzo raste (za dva-tri meseca) i često se brzo širi na vrat i druge delove tela. Tumorsko tkivo vrši pritisak u vratu, dovodi do osećaja gušenja i otežanog gutanja. Veoma ga je teško lečiti. Operacija se može uraditi u ranom stadijumu, ali treba imati u vidu da je ovaj karcinom najčešće neresektabilan. U slučaju disajnih tegoba potrebno je hitno otvoriti prostor za disanje na dušniku i postaviti metalnu cev (kanilu). Nažalost, prognoza je uvek loša kada je u pitanju ovaj tip tumora.

Manje uobičajeni karcinomi štitne žlezde

Manje od 4% karcinoma koji se nalazi u štitnoj žlezdi su tiroidni limfomi (nastaju iz limfocita) i sarkomi (nastaju iz stromalnih ćelija) štitne žlezde ili drugi retki tumori.

Koliko je čest rak štitne žlede?

Rak štitne žlezde je najčešći karcinom endokrinog sistema i predstavlja oko 2% svih karcinoma kod ljudi. Broj obolelih je u stalnom porastu širom sveta u poslednje tri decenije.  U studiji iz 2020. Godine koja je objavljena u časopisu The Lancet Diabetes & Endocrinology, naučnici iz Međunarodne agencije za istraživanje raka (IARC) i partneri navode veliku geografsku varijabilnost u stopama incidence karcinoma štitne žlezde. Visoke stope incidence primećene su uglavnom u zemljama sa visokim dohotkom, ali i u nekim zemljama sa niskim dohotkom i nekim zemljama sa srednjim dohotkom. Utvrđeno je da je geografska heterogenost u stopama incidence veća za žene nego za muškarce, a stope incidencije za žene su bile oko 3 puta veće od muškaraca. Nasuprot tome, utvrđeno je da su stope mortaliteta relativno slične u različitim okruženjima, a starosno standardizovane stope mortaliteta bile su ispod 1 na 100 000 u većini zemalja i za muškarce i za žene.

Studija pokazuje da je uočeno brzo povećanje incidencije karcinoma štitne žlezde bilo u velikoj meri ograničeno na papilarni karcinom štitne žlezde, podtip za koji je veća verovatnoća da će se naći u subkliničkom obliku i stoga će biti otkriven intenzivnim ispitivanjem štitne žlezde. Nova studija koju su sproveli naučnici Međunarodne agencije za istraživanje raka (IARC), u saradnji sa istraživačima iz Centro di Riferimento Oncologico di Aviano (Italija) i Svetske zdravstvene organizacije (WHO), predstavlja pregled međunarodnih trendova u incidenci raka tiroidne žlezde po histološkom podtipu. Studija je objavljena u The Lancet Diabetes & Endocrinology. Ovo je prva studija zasnovana na populaciji koja pruža globalnu procenu epidemiologije manje uobičajenih histoloških podtipova karcinoma štitne žlezde tokom dužeg perioda. Istraživači su procenili trendove u podacima o dijagnozama raka koje je prikupio IARC iz 87 populacionih registara raka u 25 zemalja za period 1998–2012.

Najnovije podaci Američkog društva za rak štitne žlezde pokazuju da je u Sjedinjenim Državama u 2023. godini registrovano:

• Oko 43.720 novih slučajeva raka štitne žlezde (12.540 kod muškaraca i 31.180 kod žena)
• Oko 2.120 smrtnih slučajeva od raka štitne žlezde (970 kod muškaraca i 1.150 kod žena)

Rak štitne žlezde se češće dijagnostikuje u mlađoj dobi od većine drugih karcinoma odraslih. Prosečna starost kada se osobi dijagnostikuje rak štitne žlezde je 51 godina. Kao i u prethodnim studijama, ovaj rak je oko 3 puta češći kod žena nego kod muškaraca, a oko 70% je češći kod belaca nego kod crnaca, koji imaju i najnižu stopu oboljevanja od raka štitne žlezde.

Prema podacima Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije u narednih pet godina u Srbiji će od tiroidnog karcinoma oboleti oko 1.200 stanovnika. Žene višestruko češće obolevaju nego muškarci, ali nije utvrđeno iz kog razloga.

Faktori rizika koji mogu da povećaju mogućnost oboljevanja od raka štitne žlezde

Faktor rizika je sve što povećava šanse osobe da dobije bolest kao što je rak. Različiti kanceri imaju različite faktore rizika. Neki faktori rizika, kao što je pušenja, mogu da se promene. Drugi, kao što su starost osobe ili porodična istorija, ne mogu se promeniti. Međutim, faktori rizika nam ne govore sve. Ukoliko imate faktor rizika, ili čak nekoliko faktora rizika, ne znači da ćete i oboleti. Mnogi ljudi koji dobiju bolest mogu imati malo ili nimalo poznatih faktora rizika. Čak i ako osoba sa rakom štitne žlezde ima faktor rizika, veoma je teško znati koliko je taj faktor rizika mogao da doprinese nastanku raka.

Naučnici su otkrili nekoliko faktora rizika koji povećavaju verovatnoću da osoba razvije rak štitne žlezde:

Faktori rizika koji se ne mogu promeniti

Pol i godine

Iz nejasnih razloga karcinomi štitne žlezde (kao i skoro sve bolesti štitne žlezde) se javljaju oko 3 puta češće kod žena nego kod muškaraca. Rak štitne žlezde je sada peti najčešći rak kod žena.

Rak štitne žlezde može se javiti u bilo kom uzrastu, ali rizik dostiže vrhunac ranije za žene (koje su najčešće u 40-im ili 50-im godinama kada se dijagnostikuje), nego za muškarce (koji su obično u 60-im ili 70-im godinama).

Nasledni faktori

Nekoliko naslednih faktora je povezano sa različitim tipovima karcinoma štitne žlezde, kao i porodična istorija. Ipak, većina ljudi koji razviju rak štitne žlezde nemaju nasledno stanje ili porodičnu istoriju bolesti.

Medularni karcinom štitne žlezde (engl. Medullary thyroid cancer – MTC): Otprilike 2 od 10 medularnih karcinoma štitne žlezde su rezultat nasleđivanja abnormalnog gena. Ovi slučajevi su poznati kao porodični medularni karcinom štitne žlezde (engl. familial medullary thyroid carcinoma, FMTC). FMTC se može pojaviti sam, ili se može videti zajedno sa drugim tumorima. Kombinacija FMTC i tumora drugih endokrinih žlezda naziva se multipla endokrina neoplazija tipa 2 (MEN 2). Postoje 2 podtipa, MEN 2a i MEN 2b, od kojih su oba uzrokovana mutacijama (defektima) u genu zvanom RET.

• Kod MEN 2a, MTC se javlja zajedno sa feohromocitomima (tumori koji stvaraju adrenalin) i tumorima paratiroidne žlezde.
• Kod MEN 2b, MTC je povezan sa feohromocitomima i benignim izraslinama nervnog tkiva (neuromi). Ovaj podtip je mnogo ređi od MEN 2a.

U ovim nasleđenim oblicima MTC, karcinomi se često razvijaju tokom detinjstva ili ranog odraslog doba i mogu se rano proširiti. MTC je najagresivniji kod MEN 2b sindroma. Ukoliko u vašoj porodici postoji MEN 2a, MEN 2b ili izolovani FMTC, možda ste u veoma velikom riziku od razvoja MTC. Pitajte svog lekara o redovnim analizama krvi ili ultrazvučnim pregledima kako biste pronašli probleme i mogućnost genetskog testiranja.

Drugi karcinomi štitne žlezde: Ljudi sa određenim naslednim zdravstvenim stanjima imaju veći rizik od češćih oblika raka štitne žlezde. Veće stope raka štitne žlezde javljaju se kod ljudi sa neuobičajenim genetskim stanjima kao što su:

Porodična (familijarna) adenomatozna polipoza (FAP): Ljudi sa ovim sindromom razvijaju mnogo polipa debelog creva i imaju veoma visok rizik od raka debelog creva. Oni takođe imaju povećan rizik od nekih drugih karcinoma, uključujući papilarni rak štitne žlezde. Gardnerov sindrom je podtip FAP-a kod kojeg pacijenti dobijaju i određene benigne tumore. Gardnerov sindrom i FAP su uzrokovani mutacijom gena APC (adenomatozna polipoza koli) na hromozomu 5.

Cowden-ova bolest (CB, Cowden-ov sindrom, sindrom multiplih hamartoma). Ljudi sa ovim sindromom imaju povećan rizik od problema sa štitnom žlezdom i pojavom određenih benignih izraslina (uključujući neke koje se zovu hamartomi). Takođe imaju povećan rizik od karcinoma štitne žlezde, materice, dojke, kao i nekih drugih. Rak štitne žlezde ima tendenciju da bude ili papilarni ili folikularni tip. Ovaj sindrom je najčešće uzrokovan mutacijama gena PTEN (Homolog fosfataze i tenzina). Takođe je poznat kao sindrom višestrukog hamartoma i PTEN sindrom hamartomskog tumora.

Karnejev kompleks, tip I: Ljudi sa ovim sindromom mogu razviti brojne benigne tumore i probleme sa hormonima. Takođe imaju povećan rizik od papilarnog i folikularnog karcinoma štitne žlezde. Ovaj sindrom je uzrokovan mutacijama PRKAR1A ili PRAKCB gena.

Porodični nemedularni karcinom štitaste žlezde: Rak štitne žlezde se češće javlja u nekim porodicama i često se viđa u ranijoj dobi. Papilarni tip karcinoma štitne žlezde najčešće se javlja u porodicama. Pokazano je da rođaci pacijenata sa ovim tipom karcinoma štitne žlezde imaju 4 do 10 puta veću učestalost istog karcinoma. Sumnja se da geni na hromozomu 19 i hromozomu 1 uzrokuju ove porodične karcinome.

Ukoliko sumnjate da imate porodičnu predispoziciju za neku od ovih bolesti razgovarajte sa svojim lekarom, koji bi mogao preporučiti genetsko savetovanje ukoliko vaša medicinska istorija to opravdava.

Porodična istorija

Imati srodnika u prvom stepenu (roditelja, brata, sestru ili dete) sa rakom štitne žlezde, čak i bez poznatog naslednog sindroma u porodici, povećava rizik od raka štitne žlezde. Genetska osnova ovih karcinoma nije potpuno jasna.

Faktori rizika koji se mogu promeniti

Radijacija

Izloženost zračenju je dokazani faktor rizika za rak štitne žlezde. Izvori takvog zračenja uključuju određene medicinske tretmane i radijacijske padavine od nesreća u elektranama ili nuklearnog oružja.

Terapija zračenjem glave ili vrata u detinjstvu je faktor rizika za rak štitne žlezde. Rizik zavisi od količine zračenja i starosti deteta. Generalno, rizik se povećava sa većim dozama i sa mlađim uzrastom na lečenju. Pre 1960-ih, deca su ponekad bila lečena malim dozama zračenja za stvari za koje sada ne bismo koristili zračenje, kao što su akne, gljivične infekcije vlasišta ili uvećani krajnici ili adenoidi. Godinama kasnije, otkriveno je da ljudi koji su imali ove tretmane imaju veći rizik od raka štitne žlezde. Terapija zračenjem u detinjstvu za neke vrste raka kao što su limfom, Vilmsov tumor bubrega i neuroblastom takođe povećava rizik. Karcinomi štitne žlezde koji se razvijaju nakon terapije zračenjem nisu ozbiljniji od drugih karcinoma štitne žlezde.

Testovi snimanja kao što su rendgenski snimci i CT skeniranje takođe izlažu decu zračenju, ali u mnogo nižim dozama, tako da nije jasno koliko ti testovi mogu da povećaju rizik od raka štitne žlezde (ili drugih karcinoma). Ukoliko postoji povećan rizik, on će verovatno biti mali, ali da bi bili bezbedni, deca ne bi trebalo da imaju ove testove osim ako nisu apsolutno potrebni. Kada su potrebni, treba ih uraditi uz najmanju dozu zračenja koja i dalje daje jasnu sliku.

Nekoliko studija je ukazalo na povećan rizik od raka štitne žlezde kod dece zbog radioaktivnih padavina iz nuklearnog oružja ili nesreća u elektranama. Na primer, rak štitne žlezde bio je mnogo puta češći od normalnog kod dece koja su živela u blizini Černobila, mesta nesreće u nuklearnoj elektrani 1986. godine koja je izložila milione ljudi radioaktivnosti. Odrasli uključeni u čišćenje nakon nesreće i oni koji su živeli u blizini elektrane takođe su imali veću stopu raka štitne žlezde. Izgleda da deca koja su imala više joda u ishrani imaju manji rizik. Do nekih radioaktivnih padavina došlo je u određenim regionima Sjedinjenih Država nakon što je nuklearno oružje testirano u zapadnim državama tokom 1950-ih. Ova izloženost je bila mnogo, mnogo manja od one oko Černobila. Veći rizik od raka štitne žlezde nije dokazan pri ovim niskim nivoima izloženosti. Ukoliko ste zabrinuti zbog mogućeg izlaganja radioaktivnim padavinama, razgovarajte o tome sa svojim lekarom.

Rizik za obolevanje od raka štitne žlezde zavisi od doze radioaktivnog zračenja i od uzrasta u vreme izlaganja. Rak može nastati u periodu od 5 do 40 godina.

Izloženost zračenju kada ste odrasli nosi mnogo manji rizik od raka štitne žlezde.

Prekomerna težina ili gojaznost

Prema Međunarodnoj agenciji za istraživanje raka (IARC), ljudi koji imaju višak kilograma ili su gojazni imaju veći rizik od razvoja raka štitne žlezde od onih koji nisu. Izgleda da rizik raste kako se povećava indeks telesne mase (body mass index, BMI).

Jod u ishrani

Folikularni karcinom štitne žlezde je češći u delovima sveta gde je ishrana ljudi siromašna u jodu. Sa druge strane, ishrana bogata jodom može da poveća rizik od papilarnog karcinoma štitaste žlezde. U Srbiji većina ljudi dobija dovoljno joda kroz ishranu jer se dodaje kuhinjskoj soli i drugoj hrani.

Ostali faktori rizika uključuju:

• Ne-kancerogena stanja štitne žlezde. Istorija nekanceroznih (benignih) stanja štitne žlezde povećava rizik od razvoja raka štitne žlezde. To uključuje čvorove na štitnoj žlezdi, strumu (uvećana štitna žlezda) i zapaljenje štitne žlezde (tiroiditis).
• Visina. Visoki ljudi imaju veći rizik od razvoja raka štitne žlezde, ali razlog za ovaj veći rizik nije poznat. Možda ima veze sa nivoom hormona u detinjstvu, adolescenciji ili odraslom dobu.
• Akromegalija. Akromegalija je retko stanje koje se razvija kada telo proizvodi previše hormona rasta. Povećani hormon rasta dovodi do toga da kosti i organi, uključujući i štitnu žlezdu, ponovo počnu da rastu i deformišu se. Ljudi sa akromegalijom imaju veći rizik od razvoja raka štitne žlezde.

Mogući faktori rizika

Sledeći faktori su povezani sa rakom štitne žlezde, ali nema dovoljno dokaza koji bi sa sigurnošću pokazali da su oni faktori rizika. Potrebno je više istraživanja da bi se razjasnila uloga ovih faktora za rak štitne žlezde.

• Nedovoljno unošenje povrća ili konzumiranje veoma velike količine povrća iz porodice kupusa.
• Viši od normalnog nivoa hormona koji stimuliše štitastu žlezdu (TSH).
• Reproduktivni i hormonski faktori kod žena.
• Histerektomija (uklanjanje materice) — bez obzira da li su jajnici uklonjeni ili ne — kako su pokazale neke skorašnje studije značajno povećava rizik od razvoja raka štitne žlezde kod žena u postmenopauzi. Finska studija je pokazala da je rizik najveći u prve dve godine nakon histerektomije. Jedna druga studija je pokazala da upotreba estrogenskih lekova zapravo smanjuje rizik od razvoja raka štitne žlezde kod žena koje su imale histerektomiju, ali koje su još uvek imale jajnike. Smanjenje rizika je bilo najveće kod žena koje su imale terapiju estrogenom 10 ili više godina.
• dijabetes

Rak štitne žlezde simptomi

Većina karcinoma štitne žlezde ne izaziva nikakve znake ili simptome u ranoj fazi bolesti. Prva promena koja se uglavnom otkriva je čvorić, međutim u najvećem broju slučajeva je u pitanju izraslina benignog tipa. Čvorić se često otkrije slučajno, u sklopu pregleda nekog drugog problema.

Kako rak štitne žlezde raste, to može izazvati pojavu različitih znakova ili simptome:

• izraslina u vratu koja ponekad raste brzo
• otok u predelu vrata, posebno ukoliko brzo napreduje
• opipljivi čvorići (kvržice) koje se mogu napipati kroz kožu na vratu
• bol u prednjem delu vrata, koji se ponekad širi bočno do ušiju
• povećana promuklost ili promene u glasu koje ne prolaze
• poteškoće pri gutanju
• osećaj da pripijene kragne košulje postaju preuske
• problemi sa disanjem
• uporan kašalj koji nije uzrokovan prehladom
• otečeni limfni čvorovi na vratu
• tumor u štitastoj žlezdi koji se vidi na test- snimanju.

Međutim, najčešće nijedan od ovih znakova i simptoma nije prisutan kada je bolest u početnom stadijumu. Ovi simptomi mogu da budu prisutni kod velikog broja poremećaja, uglavnom benigne prirode. Međutim, uvek je preporučljivo da se ovi simptomi ozbiljno shvate, kako se ne bi prevideo mogući maligni proces. Karcinom koji se otkrije u ranijoj fazi ima značajno bolju prognozu za uspešnije lečenje.

Koji su znaci da se rak štitne žlezde proširio?

Ukoliko imate rak štitne žlezde koji se proširio (metastazirao) na druge delove vašeg tela, možda ćete osetiti simptome kao što su:

• Umor.
• Gubitak apetita.
• Mučnina i povraćanje.
• Neočekivani gubitak težine.

Rak štitne žlezde-uzroci i prevencija

Osnovni uzrok nastanka raka štitne žlezde su promene (mutacije) u DNK zdravih ćelija u štitnoj žlezdi koje će dovesti do toga da one počnu da se nekontrolisano umnožavaju. Za većinu karcinoma štitne žlezde, nije jasno šta uzrokuje promene DNK koje dovode do pojave rak. U prethodnom tekstu smo naveli koji su sve to faktori rizika, kako spoljašnji (sredinski), tako i nasledni koji mogu biti uzrok ovih promena koje će dovesti do transformacije normalnih ćelija u kancerogene.

Može li se sprečiti rak štitne žlezde?

Mnogi ljudi razviju rak štitne žlezde bez poznatog razloga, tako da prevencija nije moguća. Međutim, ako znate da ste u opasnosti od raka štitne žlezde, možda ćete moći da preduzmete ove korake:

• Preventivna (profilaktička) hirurgija: Genetski testovi mogu da utvrde da li nosite izmenjeni gen (mutaciju) koji povećava rizik od medularnog karcinoma štitne žlezde ili višestruke endokrine neoplazije. Ukoliko imate mutiran gen, možete se odlučiti za preventivnu (profilaktičku) operaciju za uklanjanje štitne žlezde pre nego što se rak razvije.
• Kalijum jodid: Ukoliko ste bili izloženi zračenju tokom nuklearne katastrofe, kao što je incident u Fukušimi u Japanu 2011, uzimanje kalijum jodida u roku od 24 sata od izlaganja može da smanji rizik od eventualnog dobijanja raka štitne žlezde. Takođe, i ljudima koji žive u blizini nuklearnih elektrana ponekad se daje kalijum jodid koji blokira efekte zračenja na štitnu žlezdu. Kalijum jodid blokira vašu štitnu žlezdu da apsorbuje previše radiojoda. Kao rezultat, vaša žlezda ostaje zdrava.

Pored toga i promena načina života, zdravija ishrana i fizička aktivnost mogu biti od velike pomoći u smanjenju potencijalnog rizika od pojave raka štitne žlezde.

Rak štitne žlezde – stadijumi bolesti

Prognoza, odnosno tok i ishod bolesti kod pacijenata sa rakom štitne žlezde zavise od tipa karcinoma, stadijuma bolesti, kao i od uzrasta u vreme kad je postavljena dijagnoza. Nakon što se nekome dijagnostikuje rak štitaste žlezde, lekari će pokušati da utvrde da li se proširio, i ako jeste, koliko je drugih organa zahvaćeno. Stadijum raka opisuje kolika je težina bolesti. Pomaže da se utvrdi koja je prognoza i kako ga je najbolje lečiti. Lekari takođe koriste stadijum raka kada govore o statistici preživljavanja, odnosno šansi za izlečenje.

Karcinomi štitne žlezde kreću se od stadijuma I (1) do IV (4). Po pravilu, što je manji broj, rak se manje širio. Veći broj, kao što je stadijum IV, znači da se rak više proširio. Unutar faze/stadijuma, ranije slovo znači nižu fazu. Iako je iskustvo raka kod svake osobe jedinstveno, karcinomi sa sličnim stadijumima obično imaju sličan izgled i često se leče na isti način.

Kako se određuje faza?

Sistem stadijuma koji je predložio AJCC (American Joint Committee on Cancer) se najčešće koristi za definisanje stadijuma raka štitaste žlezde i prihvaćen je u celom svetu. Naziva se TNM sistem i zasniva se na 3 ključne informacije koje označavaju karakteristike kancera:

• Obim (veličina) tumora (T): Koliko je veliki rak? Da li je prerastao u obližnje strukture?
• Širenje na obližnje limfne čvorove (N): Da li se rak proširio na obližnje limfne čvorove?
• Širenje (metastaze) na udaljena mesta (M): Da li se rak proširio na udaljene organe kao što su pluća ili jetra?

Sistemi AJCC su stupili na snagu od januara 2018. godine i primenjuju se na diferencirani, anaplastični i medularni karcinom štitne žlezde. Brojevi ili slova posle T, N i M pružaju više detalja o svakom od ovih faktora. Veći brojevi znače da je rak uznapredovao. Jednom kada su određene kategorije T, N i M osobe, ove informacije se kombinuju u procesu koji se zove grupisanje faza da bi se dodelila celokupna faza.

Stadijumi papilarnog i folikularnog karcinoma štitne žlezde zavise od uzrasta, pa kod pacijenata mlađih od 45 godina postoje samo prvi i drugi stadijum. Stariji od 45 godina i pacijenti sa medularnim karcinomom prelaze u treći stadijum kada se karcinom proširi na susedne organe i/ili limfne čvorove, a u četvrti kada postoje udaljene metastaze. Za razliku od njih pacijenti sa anaplastičnim karcinomom su uvek u IV stadijumu.

Sistem stadijuma određuje se pregledom tkiva uklonjenog tokom operacije. Ponekad, ukoliko operacija nije moguća odmah ili uopšte nije moguća, rak će umesto toga dobiti kliničku fazu. Ona se zasniva na rezultatima fizičkog pregleda, biopsije i testova snimanja. Klinička faza će se koristiti kao pomoć u planiranju lečenja. Ponekad se, međutim, rak proširio dalje od procena kliničkog stadijuma i možda neće predvideti izglede za preživljavanje pacijenta tako tačno kao patološki stadijum.

Dodatne kategorije za procenjivanje faze/stadijuma kancera su:

• TKS: Glavni tumor se ne može proceniti zbog nedostatka informacija.
• T0: Nema dokaza o primarnom tumoru.
• NKS: Regionalni limfni čvorovi se ne mogu proceniti zbog nedostatka informacija.

Rak štitne žlezde – dijagnoza

Mnogi karcinomi štitaste žlezde mogu se otkriti rano. Pacijenti ponekad primate izraslinu/kvržicu ili otok na vratu i obrate se lekaru što omogući otkrivanje kancerogenih promena u početnim stadijumima. Najčešće, dijagnoza raka štitne žlezde počinje fizičkim pregledom. Vaš lekar će osetiti fizičke promene na vašem vratu i štitnoj žlezdi. Nakon toga obično slede testovi krvi i snimanje ultrazvukom. Nakon prikupljanja ovih informacija, lekari mogu odlučiti da urade biopsiju kako bi uklonili mali uzorak tkiva iz vaše štitne žlezde koji se potom šalje na patohistološku analizu. U nekim slučajevima može se uraditi genetsko testiranje kako bi se utvrdili svi povezani nasledni uzroci. Ukoliko se dijagnostikuje rak štitne žlezde, može se uraditi nekoliko drugih testova koji će pomoći vašem lekaru da utvrdi da li se vaš rak proširio izvan štitne žlezde i izvan vrata. Ovi testovi mogu da uključuju testove krvi za proveru tumorskih markera i testove snimanja, kao što su CT skeniranje, MRI ili testovi nuklearnog snimanja, kao što je skeniranje celog tela radioaktivnim jodom.

Rak štitne žlezde se takođe može se otkriti slučajno pri rutinskim pregledima ili na snimanjima, najčešće ultrazvukom ili drugim metodama, zbog drugih zdravstvenih problema.

Testovi i procedure koje se koriste za dijagnozu raka štitne žlezde uključuju:

• Fizički pregled. Vaš lekar će nakon razgovor sa vama o toku bolesti pregledati vaš vrat, odnosno štitne žlezde i limfne žlezde, kako bi osetio promene u štitnoj žlezdi, kao što je kvržica (čvor). Takođe, može vas pitati o vašim faktorima rizika, kao što su prethodna izloženost zračenju i porodična istorija raka štitne žlezde.
• Testovi krvi za ispitivanje funkcije štitne žlezde. Uzima se krv za određivanje hormona koje proizvodi vaša štitna žlezda. Rezultati ovih testova mogu vašem zdravstvenom timu dati naznake o zdravlju vaše štitne žlezde.

• Ultrazvučno snimanje. Ultrazvuk koristi visokofrekventne zvučne talase za kreiranje slika telesnih struktura. Da biste napravili sliku štitne žlezde, ultrazvučni pretvarač se postavlja na donji deo vrata. Način na koji čvor na štitnoj žlezdi izgleda na ultrazvučnoj slici pomaže vašem lekaru da utvrdi da li je reč o raku. Tako, naslage kalcijuma unutar čvora (mikrokalcifikacije) i nepravilna ivica oko čvora mogu biti znaci da je veća verovatnoća da je čvor na štitnoj žlezdi kancerogen. Vaš lekar takođe može da koristi ultrazvuk za kreiranje slika limfnih čvorova na vratu (mapiranje limfnih čvorova) kako bi potražio znake raka.

Ukoliko postoji velika verovatnoća da bi čvor mogao da bude kancerogen, potrebni su dodatni testovi da bi se potvrdila dijagnoza i utvrdilo koja vrsta raka štitaste žlezde je prisutna.

• Biopsija tumora štitaste žlezde. Tokom aspiracione biopsije tankom iglom, lekar ubacuje dugu, tanku iglu kroz vašu kožu i u čvor na štitnoj žlezdi i aspiracijom (usisavanjem) putem šprica uzima materijal koji se stavlja na pločicu i šalje patologu na pregled. Na ovaj način moguće je uraditi i biopsiju uvećanog limfnog čvora. Ultrazvučno snimanje se obično koristi za precizno vođenje igle. Pregledaju se pojedinačne ćelije (citologija) pod mikroskopom, pa iskusan patolog može da postavi sumnju na rak ili na noduse koje bi trebalo hirurški ukloniti. Rezultati nisu uvek jasni. Za neke vrste karcinoma štitne žlezde, posebno folikularni karcinom štitaste žlezde i rak štitne žlezde Hurthle ćelija, verovatnije je da će rezultati biti neizvesni. Vaš lekar može da preporuči drugu proceduru biopsije ili operaciju za uklanjanje čvora na štitnoj žlezdi za testiranje. Specijalizovani testovi ćelija za traženje promena gena (testiranje molekularnih markera) takođe mogu biti od pomoći.

• Scintigrafija štitaste žlezde je snimanje koje se obavlja posle davanja male količine radioaktivnog obeleživača, koji se nakuplja u tkivu štitne žlezde. Skeniranje radioaktivnim jodom koristi radioaktivni oblik joda i specijalnu kameru za otkrivanje ćelija raka štitne žlezde u vašem telu. Najčešće se koristi nakon operacije da bi se pronašle ćelije raka koje bi mogle da preostanu. Ovaj test je najkorisniji za papilarne i folikularne karcinome štitne žlezde.  Zdrave ćelije štitne žlezde apsorbuju i koriste jod iz krvi. Neke vrste ćelija raka štitne žlezde takođe rade to. Kada se radioaktivni jod ubrizga u venu ili proguta, sve ćelije raka štitaste žlezde u telu će preuzeti jod. Sve ćelije koje uzimaju jod prikazane su na slikama skeniranja radioaktivnog joda. Nodusi detektovani na scintigrafiji štitne žlezde se klasifikuju kao hladni, topli i vrući. Ukoliko se nodus sastoji od ćelija koje ne stvaraju hormone (ne apsorbuju jod), naziva se hladni i na snimku je svetliji od okolnog tkiva. Nodus koji apsorbuje previše joda i prema tome sintetiše mnogo veću količinu hormona od normalnog tkiva – naziva se vrući nodus i na snimku se vidi kao tamnije polje. Nodus koji ima normalnu funkciju kao i okolno zdravo tkivo se naziva toplim. Oko 85% tireoidnih nodusa koji se otkriju su hladni, 5% je vruće. Takođe, benigno je oko 80% hladnih nodusa, 90% toplih i 95% vrućih nodusa.
• Drugi testovi snimanja. Da bi utvrdili da li se vaš rak proširio izvan štitne žlezde možda će biti potrebno da se urade testovi snimanja koji mogu da uključuju: rendgenski snimak pluća, kompjuterizovanu tomografiju (CT), magnetnu rezonancu (MRI), pozitronsku emisionu tomografiju (PET).
• Pregled glasnih žica. Rak štitne žlezde nekada može da zahvati nerve koji inervišu mišiće glasnih žica. Ukoliko se planira operacija, potrebno je da se uradi pregled glasnih žica kako bi se utvrdilo da li se pomeraju normalno. Pregled obavlja otorinolaringolog uz pomoć ogledala ili aparata koji se zove laringoskop. Pregled može biti neprijatan, ali kratko traje.
• Genetsko testiranje. Deo medularnih karcinoma štitne žlezde uzrokovan je nasleđenim genima koji se prenose sa roditelja na decu. Ukoliko vam je dijagnostikovan medularni rak štitne žlezde, lekar vam može preporučiti sastanak sa genetskim savetnikom kako bi razmotrili genetsko testiranje. Saznanje da imate nasledni gen može vam pomoći da razumete rizik od drugih vrsta raka i šta vaš nasledni gen može da znači za vašu decu. U BeoLab laboratorijama je dostupan nasledni panel za endocrine kancere koji uključuje gene za koje je poznato da su povezani sa nekoliko sindroma endokrinih karcinoma, uključujući: Sindrom višestruke (multiple) endokrine neoplazije (MEN), sindrom paragangliom-feohromocitoma i sindrome povezane sa CD73 mutacijama.

Odluku o izboru dijagnostičkih procedura, daljem lečenju ili praćenju donosi dijagnostičko-terapijski tim lekara: endokrinolog, hirurg, radiolog, specijalista nuklearne medicine i patolog. Posle operacije uključuju se medikalni onkolog i radioterapeut.

Rak štitne žlezde – terapija i lečenje

Vaše opcije lečenja karcinoma štitne žlezde zavise od vrste i stadijuma raka štitne žlezde, vašeg ukupnog zdravlja i vaših preferencija. Na sreću, većina ljudi sa dijagnozom raka štitne žlezde ima odličnu prognozu jer se većina karcinoma štitne žlezde može pobediti lečenjem. Lečenje možda neće biti potrebno odmah za veoma male papilarne karcinome štitne žlezde (papilarni mikrokarcinomi). Ovi veoma mali kanceri (ispod 1 centimetra) imaju nizak rizik od rasta ili širenja. Umesto toga, vaš lekar može da preporuči praćenje promena testovima krvi, ultrazvukom i fizičkim pregledom vašeg vrata jednom ili dva puta godišnje. Kod mnogih ljudi, ovaj mali rak (ispod 1 centimetra) možda nikada neće porasti i možda nikada neće zahtevati operaciju. Kod drugih, rast se na kraju može otkriti i lečenje može započeti. U slučajevima kada je potrebno dalje lečenje, operacija je uobičajena procedura. Drugi tretmani mogu da uključuju terapiju hormonima štitne žlezde, ubrizgavanje alkohola u kancer, radioaktivni jod, ciljanu terapiju lekovima, spoljnu terapiju zračenjem i hemioterapiju, u nekima slučajevima.

Na kraju, kako će izgledati lečenje raka štitne žlezde zavisi od proširenosti (stadijuma) bolesti, vrste raka štitne žlezde koji imate i faktora rizika koji se procenjuju tokom dijagnostičkih pregleda.

Koriste se sledeće procedure, same ili u kombinaciji:

• Hirurgija. Operacija je najčešći tretman za rak štitne žlezde. U zavisnosti od veličine i lokacije tumora, hirurg može ukloniti deo vaše štitne žlezde (lobektomija) ili celu žlezdu (tireoidektomija). Hirurg takođe uklanja sve obližnje limfne čvorove gde su se ćelije raka proširile.
• Terapija hormonima štitne žlezde. Ovaj tretman blokira oslobađanje hormona štitne žlezde koji mogu izazvati širenje ili povratak raka.
• Terapija radioaktivnim jodom. U terapiji radioaktivnim jodom, progutate pilulu ili tečnost koja sadrži veću dozu radioaktivnog joda od one koja se koristi u dijagnostičkom skeniranju radioaktivnog joda. Radioaktivni jod se smanjuje i uništava bolesnu štitnu žlezdu zajedno sa ćelijama raka. Ovaj tretman je veoma bezbedan. Vaša štitna žlezda apsorbuje skoro sav radioaktivni jod, a ostatak vašeg tela ima minimalnu izloženost zračenju.
• Spoljašnje zračenje (radijaciona terapija). Radijacija ubija ćelije raka i sprečava njihov rast. Terapija spoljašnjim zračenjem koristi mašinu za isporuku jakih snopova energije direktno na mesto tumora. Interna terapija zračenjem (brahiterapija) uključuje postavljanje radioaktivnog semena u ili oko tumora.
• Hemioterapija. Intravenski ili oralni lekovi za hemioterapiju ubijaju ćelije raka i zaustavljaju rast raka. Veoma malom broju ljudi sa dijagnozom raka štitne žlezde će ikada trebati hemioterapija.
• Posebni (ciljani) lekovi. Generalno, karcinom štitne žlezde ne reaguje dobro na hemioterapiju. Stoga se traga za novijim ciljanim lekovima. Za razliku od standardnih lekova za hemioterapiju, koji deluju tako što napadaju ćelije koje brzo rastu (uključujući ćelije raka), ovi lekovi napadaju specifične mete na ćeliji raka. Ciljani lekovi mogu da deluju u nekim slučajevima kada standardni lekovi za hemioterapiju ne deluju i često imaju različite neželjene efekte. U ove lekove spadaju:

Inhibitori kinaze: Klasa ciljanih lekova poznatih kao inhibitori kinaze može pomoći u lečenju ćelija raka štitne žlezde sa mutacijama u određenim genima, kao što su BRAF i RET/PTC. Mnogi od ovih lekova takođe utiču na rast krvnih sudova tumora. Lekovi protiv angiogeneze: Kako tumori rastu, potrebno im je veće snabdevanje krvlju da bi dobili dovoljno hranljivih materija. Dobijaju ga formiranjem novih krvnih sudova (proces koji se zove angiogeneza). Lekovi protiv angiogeneze deluju tako što ometaju stvaranje novih krvnih sudova.

Najbolji pristup je da se primene dve ili više ovih metoda. Većina karcinoma štitne žlezde se može izlečiti, pogotovo ako se nisu proširili (metastazirali) na udaljene delove tela. Cilj lečenja je izlečenje, odnosno smanjenje rizika od povratka bolesti (recidiva). Ukoliko to nije u potpunosti moguće, cilj je smanjiti tumorsku masu, olakšati tegobe i simptome, kao što su bol, otežano disanje i gutanje. Ovakav pristup zove se palijativno zbrinjavanje.

Međutim, važno je znati da nakon operacije štitne žlezde ili nekog tretmana, vašem telu su i dalje potrebni tiroidni hormoni da bi funkcionisalo. Biće vam stoga doživotno potrebna hormonska terapija zamene hormona štitne žlezde. Sintetički tiroidni hormoni, kao što je levotiroksin, zamenjuju tiroidne hormone koje vaše telo više ne proizvodi prirodnim putem.

Da li je rak štitne žlezde nasledna bolest?

U prethodno navedenom tekstu smo već naveli da su mutacije u određenim genima u ćelijama štitne žlezde, kao i porodična istorija ove bolesti jedan od glavnih faktora rizika i uzroka za nastanak raka štitne žlezde, što ukazuje na to da je ovo nasledna bolest i da se prenosi sa roditelja na decu.

Otkriće genetskih uzroka porodičnog (nasleđenog) medularnog karcinoma štitne žlezde sada omogućava da se identifikuju članovi porodice koji nose abnormalni RET gen i da se ukloni štitna žlezda kako bi se sprečio razvoj raka.

Razumevanje abnormalnih gena koji uzrokuju sporadični (ne nasledni) rak štitne žlezde takođe je dovelo do pronalaženja boljih tretmana. U stvari, tretmani koji ciljaju na neke od ovih promena gena se već koriste, a razvijaju se i novi.

Karcinom štitne žlezde i deca

Rak štitne žlezde je neuobičajen rak u detinjstvu. Manje od jednog od 100.000 dece razvije rak štitne žlezde svake godine. Rak štitne žlezde je najčešća pedijatrijska endokrina neoplazma, predstavlja 3% svih pedijatrijskih maligniteta i 5-5.7% maligniteta glave i vrata. Iako se može javiti u bilo kom uzrastu, rak štitne žlezde u detinjstvu je najčešći u tinejdžerskim godinama i drugi je najčešći rak među adolescentima starosti od 15 do 19 godina. Na osnovu retrospektivnih studija, prevalencija tiroidnih čvorova (nodula) kod dece se kreće od 0.2-5%, u poređenju sa približno 30% kod odraslih. Paradoksalno, uprkos manjoj incidenci tiroidnih čvorova kod dece, pedijatrijski tiroidni čvorovi štitne žlezde nose daleko veći rizik od razvoja maligniteta u poređenju sa odraslima. Dok je 5% čvorova kod odraslih maligno, u pedijatrijskoj populaciji procenat malignih čvorova je 26.4%. Neki autori su prijavili incidencu od čak 36%. Pedijatrijski karcinom štitne žlezde kod adolescenata je takođe povezan sa juvenilnim autoimunskim tiroiditisom.

Koji je najčešći rak štitne žlezde kod dece?

Papilarni karcinom štitne žlezde je daleko najčešći tip raka štitaste žlezde kod dece, čineći 83% svih pedijatrijskih maligniteta štitne žlezde. Najčešće se javlja kod tinejdžera. Papilarni karcinom štitaste žlezde se često sastoji od više od jednog čvora na obe strane štitne žlezde. Iako je papilarni karcinom agresivniji kod dece nego kod odraslih, pedijatrijski papilarni karcinom ima mnogo bolju prognozu od raka štitne žlezde kod odraslih. Medularni karcinom štitne žlezde (MTC), koji čini 5% pedijatrijskih maligniteta štitne žlezde, obično je povezan sa višestrukom endokrinom neoplazijom tipa 2 (MEN2) u pedijatrijskoj populaciji. Obrazac nasleđivanja se javlja sporadično ili kao porodični MTC bez drugih povezanih endokrinih abnormalnosti. MEN2 se sastoji od MTC i feohromocitoma i hiperparatiroidizma (2A) ili neuroma sluzokože (2B). MTC povezan sa MEN2B je virulentniji i može se pojaviti i metastazirati rano u detinjstvu.

Koji su faktori rizika za pedijatrijski rak štitne žlezde?

Izlaganje jonizujućem zračenju je najjači faktor rizika za rak štitne žlezde. Rizik od razvoja raka štitne žlezde povezan je sa uzrastom u kome ste bili izloženi. Što ste mlađi kada ste izloženi zračenju, veći je rizik od razvoja raka štitne žlezde. Uzrast, odnosno, starost deteta je glavna determinanta i incidencije i recidiva pedijatrijskog karcinoma štitne žlezde. Pedijatrijski karcinom štitne žlezde se češće javlja kod adolescenata, iako je zabeležen i u neonatalnom periodu. Kod dece mlađe od 10 godina, identifikovane lezije štitne žlezde imaju veću verovatnoću da budu maligne. Deca mlađa od 10 godina takođe imaju veću verovatnoću da obole od raka.

Distribucija karcinoma štitaste žlezde po polu razlikuje se kod odraslih i dece. Rak štitne žlezde je 4 puta češći kod devojčica nego kod dečaka. Ova razlika se ne vidi kod osoba mlađih od 15 godina; odnos devojčica-dečak je čak 1.5:1. Međutim, kod osoba starosti od 15 do 20 godina, odnos devojčica i dečaka koji su oboleli od raka štitne žlezde je 3:1. Ovi podaci ukazuju na to da ženski polni hormoni, posebno tokom puberteta, igraju značajnu, ali još uvek nedefinisanu ulogu u povećanoj incidenci raka štitne žlezde kod dece ženskog pola.

Koji su simptomi raka štitne žlezde kod dece?

Znaci raka štitne žlezde kod dece su slični onima kod odraslih i uključuju:

• Otok ili kvržicu na vratu.
• Teškoće sa disanjem.
• Probleme sa gutanjem.
• Promuklost ili promenu u glasu.

Da li je rak štitne žlezde izlečiv kod dece?

Prognoza za decu sa karcinomom štitne žlezde je odlična, sa dugotrajnom stopom preživljavanja većom od 95 procenata. Rezultati su najbolji kada se rak štitne žlezde otkrije i leči rano.

Određeni faktori utiču na prognozu (šansu za oporavak). Prognoza zavisi od sledećeg:

• Starost deteta u vreme postavljanja dijagnoze.
• Vrsta karcinoma štitne žlezde.
• Veličina raka.
• Da li se tumor proširio na limfne čvorove ili druge delove tela u vreme postavljanja dijagnoze.
• Da li je kancer u potpunosti uklonjen operacijom.
• Opšteg zdravlja deteta.

​Dijagnoza i terapija pedijatrijskog carcinoma štitne žlezde odvija se na isti način kao kod odraslih (kao što opisano je u prethodno navedenom tekstu).

Tumor markeri štitne žlezde

Biološki markeri su prvi put uvedeni kao način otkrivanja karcinoma štitne žlezde. Kako se razumevanje molekularne patogeneze karcinoma štitne žlezde razvijalo, koncept biomarkera štitne žlezde se menjao. Dakle, biomarkeri, takođe poznati kao molekularni markeri, biološki markeri ili tumorski markeri, postali su korisni ne samo za rano otkrivanje raka štitne žlezde, već i za otkrivanje rekurentnih i upornih bolesti i za predviđanje efikasnosti hirurškog uklanjanja, ablacije radioaktivnim jodom i hemioterapije.

Koji je najbolji tumorski markeri za rak štitne žlezde?

Tireoglobulin  je vredan serumski marker za otkrivanje rekurentnog ili perzistentnog dobro diferenciranog karcinoma štitne žlezde folikularnog ćelijskog porekla, pošto tireoglobulin ne bi trebalo da bude prisutan nakon totalne tiroidektomije osim ako nije prisutno rezidualno tkivo štitne žlezde. Tireoglobulin je protein koji stvaraju ćelije u štitnoj žlezdi.Test na tireoglobulin se uglavnom koristi kao test tumorskih markera koji pomaže kod lečenja karcinoma štitne žlezde. Tireoglobulin igra odlučujuću ulogu u sintezi perifernih tiroidnih hormona T3 i T4. Određivanje tiroglobulina može biti od pomoći kod pravljenja razlike između subakutnog tiroiditisa i veštačke tireotoksikoze. Povišene koncentracije tireoglobulina se detektuju kod mnogih tiroidnih stanja poput Hašimotove bolesti, Gravesove bolesti, tiroidnog adenoma i karcinoma štitne žlezde.

Kalcitonin (više o njemu u narednom tekstu) takođe predstavlja jedan od pozdanih markera kancera štitne žlezde. Pokazano je da je njegov nivo povećan kod kancera štitne žlezde. Pretpostavlja se da ovi tumori mogu da oslobađaju supstance koje poseduju parakrino stimulativno dejstvo na C-ćelije tako što povećavaju njihovu aktivnost što će na kraju podići nivoe serumskog kalcitonina. Ustanovljeno je da je kod pacijenata sa medularnim karcinomom štitne žlezde nivo kalcitonina viši od normalnog i može da se koristi kao gruba mera jačine bolesti. Generalno, što je veći nivo kalcitonina, pacijent je bolesniji. Medularni rak štitne žlezde potiče od C-ćelija štitne žlezde koje proizvode kaclitonin. Povišeni nivo kalcitonina može se detktovati i kod tumora kalcitoninskih sekretornih ćelija štitne žlezde.

Pored ovih, zahvaljujući dostignućima molekularne biologije ispituju se novi tumorski biomarkeri među kojima sve značajnije mesto dobijaju cirkulišuće tumorske ćelije u karcinomu štitne žlezde (Engl. circulating tumor cells – CTC). CTC su maligne ćelije koje potiču iz primarnog tumora, prodiru kroz zid krvnih sudova ili zidova limfnih sudova pored tumora u krvotok ili limfne kanale. CTC su najverovatnije odgovorne za metastaze različitih tipova karcinoma. Na membrani ovih ćelija postoji epitelno specifičan antigen – EpCAM (Epithelial Cell Adhesion Molecule) koji je često prekomerno eksprimiran u malignim ćelijama. Brojne studije sprovedene na različitim tipovima karcinoma pokazale su vezu između nivoa CTC i razvoja bolesti u odsustvu lečenja. Postoji nekoliko studija o raku štitne žlezde koje procenjuju ove tipove cirkulišućih ćelija ili istražuju prognostičku vrednost ili varijacije ovih ćelija u zavisnosti od lečenja.

Kalcitonin i štitna žlezda

Kalcitonin je treći hormon koji proizvodi štitna žlezda. Ukupan efekat dejstva kalcitonina je smanjenje koncentraciju kalcijuma u ​​krvi, kada nivo kalcijuma poraste iznad normalne vrednosti. Takođe, kalcitonin smanjuje koncentraciju fosfora u krvi kada nivoi neorganskog fosfata premaše normalne vrednosti. Proizvode i sekretuju ga pre svege parafolikularne C ćelije štitne žlezde. Humani kalcitonin (hCT) je peptidni hormon. Kalcitonin metabolišu jetra i bubrezi, a regulisan je nivom serumskog kalcijuma. Fiziološka uloga kalcitonina u crevima je ograničavanje apsorpcije kalcijuma. U bubrezima utiče na metabolizam kalcijuma i fosfora tako što inhibira njihovu reapsorpciju. Posebno utiče na zdravlje kostiju, tako što inhibira aktivnost osteoklasta – ćelija čija je osnovna funkcija resorpcija kosti i koje imaju značajnu ulogu u procesu demineralizacije kostiju. Inhibiranjem koštane resorpcije kalcitonin na taj način sprečava koštani gubitak u vreme kalcijumskog stresa (npr. tokom trudnoće, laktacije i rasta).

​Rak štitne žlezde – ishrana i suplementacija

Pacijentima sa karcinomom štitaste žlezde, pored medicinskog lečenja, veoma je važno da brinu o njenom zdravlju i jačaju funkcije štitne žlezde ishranom.

Hrana koju treba da jedu pacijenti sa rakom štitne žlezde

1. Zeleno lisnato povrće. Spanać, zelena salata i drugo zeleno lisnato povrće preporučuju se za ishranu pacijenata sa rakom štitne žlezde pošto je ovo povrće bogato magnezijumom, mineralom koji pomaže u promociji metabolizma štitne žlezde. Simptomi kao što su umor, bolovi u mišićima ili promene u otkucaju srca mogu biti znaci da ne dobijate dovoljno magnezijuma u ​​vašoj ishrani.

• Orašasti plodovi. Indijski orasi, bademi i semenke bundeve su odlični izvori magnezijuma, koji je dobar za štitnu žlezdu. Orašasti plodovi će obezbediti telu biljni protein, cink, bakar, vitamine E i B kako bi pomogli štitnoj žlezdi da funkcioniše kako treba.
• Morski plodovi. Da biste imali zdravu štitnu žlezdu, morski plodovi kao što su škampi, riba, rakovi biće pravi izbor za ishranu pacijenata sa rakom štitne žlezde. Morski plodovi sadrže mnogo mikronutrijenata kao što su jod, cink, vitamin B, omega-3, a to su supstance koje pomažu da štitna žlezda tela bude zdravija.
• Vitamini antioksidansi i vitamini B grupe. Vitamini A, C i E su efikasni antioksidansi koji pomažu u otklanjanju oštećenja štitne žlezde. Svinjetina, zeleno lisnato povrće, piletina, jaja, mahunarke, školjke, pšenične klice, bademi, grašak, integralne žitarice bogati su vitaminima B i potrebno ih je dopuniti u vašoj ishrani za zdravu štitnu žlezdu.

• Cink, bakar i gvožđe. Ovo su esencijalni hranljivi sastojci u tragovima za optimalnu funkciju štitne žlezde. Cink pomaže u povećanju nivoa TSH. Bakar je neophodan za proizvodnju tiroidnih hormona. Gvožđe pomaže štitnoj žlezdi da pravilno funkcioniše. Dodajte hranu kao što su teleća džigerica, pečurke, rotkvice i spanać u svoju svakodnevnu ishranu kako biste obezbedili ove minerale.

• Jod. Ljudska štitna žlezda koristi jod za sintezu tiroidnih hormona, tako da obezbeđivanje dovoljno joda kroz svakodnevne obroke pomaže štitnoj žlezdi da funkcioniše stabilno i smanjuje stvaranje tumora štitaste žlezde. Međutim, ne dodaju svi dovoljno joda u svoju ishranu, posebno oni koji žive u visokim planinama daleko od mora, namirnice koje svakodnevno koriste imaju veoma malo joda. Osim toga, možete jesti i alge, morske alge, koje su bogate jodom. Međutim, takođe morate biti svesni da konzumiranje previše joda može izazvati probleme sa štitnom žlezdom, kao što je tiroiditis koji pogoršava simptome.

• Selen. Ovaj mineral je neophodan za proizvodnju i regulaciju nivoa T3. Trebalo bi da dodate više namirnica koje su prirodno bogate selenom, kao što su tunjevina, goveđa džigerica, pečurke, škampi, riba i orasi.

• Omega-3. Ove masne kiseline pomažu da ćelije postanu osetljive na hormone štitne žlezde. Nabavite Omega-3 masne kiseline jedući masnu ribu, sardine, losos, laneno seme, govedinu, palmu, soju i škampe.

Hrana koju pacijenti sa karcinomom štitne žlezde treba da izbegavaju

1. Nefermentisani proizvodi od soje. Određena jedinjenja koja se nalaze u proizvodima od soje kao što su sojino mleko i tofu mogu da ometaju sposobnost štitne žlezde da proizvodi hormone. Međutim, upotreba proizvoda od fermentisane soje kao što su miso ili tempeh je veoma dobra. Razlog je taj što soja smanjuje apsorpciju joda. Ukoliko imate bolest hormonske neravnoteže ili poremećaj štitne žlezde, trebalo bi da jedete manje ili ne bi trebalo da jedete soju ili tofu.
2. Povrće iz porodice kupusa. Treba izbegavati povrće krstaša, jer povrće krstaša poput kelja, prokulice, rotkvice sadrži dosta izotiocijanata, koji mogu da ometaju rad hipofize. Zbog toga, kada jedete ovo povrće, trebalo bi da ga kratko prokuvate da biste uklonili gore navedene supstance.

3. Namirnice spremne za jelo – “Brza hrana”. Ovo je vrsta hrane koju pacijenti sa štitnom žlezdom treba da izbegavaju pošto u prerađenoj hrani često sadrži soju, prazne kalorije ili aditivi nisu dobri za zdravlje. Posebno u prerađenoj hrani, koja takođe sadrže visok sadržaj masti, što će smanjiti proizvodnju tiroksina u štitnoj žlezdi, pa čak i smanjiti efekat hipotiroidnih lekova.

4. Iznutrice životinja. Ovo je veoma preporučena hrana za upotrebu u procesu uzgoja. Proizvođač ne koristi hemikalije ili lekove na ovim životinjama, njihovo meso je veoma čisto. Međutim, ako jedete životinjske organe kao što su bubrezi, srce, jetra, pacijenti sa štitnom žlezdom treba da imaju u vidu da oni imaju mnogo lipoične kiseline, pa ako telo dobije previše ove masne kiseline, to može poremetiti aktivnost štitne žlezde. Lipoična kiselina takođe može uticati na mnoge lekove za štitnu žlezdu koje uzimate.

5. Hrana bogata glutenom. Gluten je protein koji se nalazi u pšenici, raži i ječmu koji utiče na probavni sistem, posebno na crevni trakt. Proizvodi koji sadrže gluten su najčešće hleb, kolačići, kolači, vegetarijanska jela. Oko 10% svetske populacije je netolerantno na gluten, pa konzumiranje ovih namirnica izaziva nadimanje, loše varenje. dijareju, bol u stomaku….. Savremeni potrošački trendovi prelaze na proizvode bez glutena, koji su korisni za zdravlje. Pošto gluten izaziva autoimuni odgovor, može povećati rizik od razvoja hipertireoze ili hipotireoze. Naučnici su dokazali da dijeta bez glutena može pomoći u prevenciji bolesti štitne žlezde.

6. Izbegavajte da jedete puno vlakana i šećera. Iako su vlakna dobra za probavni sistem, unos puno vlakana će sprečiti apsorpciju lekova u telu. Pacijenti treba da ograniče unos hrane, ali ne da je potpuno eliminišu jer je ovo neophodna namirnica za proces varenja. Isto važi i za šećer i zaslađivače. Kada je štitna žlezda nefunkcionalna, ona utiče na pretvaranje šećera u energiju, izaziva povećanje telesne težine.

7. Neke informacije o drugim namirnicama. Mnoge namirnice direktno utiču na apsorpciju lekova za štitnu žlezdu. Mogu dovesti do toga da ih telo apsorbuje prebrzo ili presporo, pacijent treba pažljivo da se konsultuje sa lekarom kako bi povećao efikasnost lečenja. Ne treba uzimati lekove za hipotireozu sa hranom bogatom kalcijumom kao što su mleko, mlečni proizvodi ili uzimati sa tabletama kalcijuma, to će smanjiti efekat leka. Lekari savetuju pacijente da piju mleko u vreme koje je udaljeno od vremena uzimanja lekova za štitnu žlezdu. Kafa ili druga pića sa kofeinom takođe smanjuju efikasnost lekova za štitnu žlezdu jer kofein stimuliše probavni sistem, smanjujući apsorpciju leka. Pacijenti sa štitnom žlezdom treba da uzimaju lek na prazan stomak, najbolje ujutru i mogu doručkovati oko 1 sat kasnije.

Koji su suplementi dobri za rak štitne žlezde?

Neka istraživanja na životinjama sugerišu da omega-3 nezasićene masne kiseline, kurkumin, L-karnitin, kvercetin, melatonin, resveratrol, selen, inozitol, cink i vitamini C, E, A i D mogu biti od koristi onima sa rakom štitne žlezde. Pored toga, nizak unos joda je povezan sa povećanim rizikom od raka štitne žlezde, a istraživanja sugerišu da korigovanje nedostatka joda može pomoći u zaštiti od razvoja agresivnijih oblika raka štitne žlezde. U svakom slučaju najbolji način da odredite režim suplementa koji je najkorisnije za vaše specifične potrebe je da se konsultujete sa svojim lekarom ili registrovanim dijetetičarom koji je specijalizovan za onkološku ishranu koji će vam preporučiti suplemente u zavisnosti od vaše ishrane, opšteg zdravlja i tretmana za rak štitne žlezde na kojima se trenutno nalazite.

Da li je rak štitne žlezde izlečiv?

Da, većina karcinoma štitne žlezde je izlečiva lečenjem, posebno ako se ćelije raka nisu proširile na udaljene delove vašeg tela. Ukoliko lečenje ne izleči u potpunosti rak štitne žlezde, vaš zdravstveni radnik može da osmisli plan lečenja da uništi što je moguće veći deo tumora i spreči da ponovo raste ili da se širi.

Koja je stopa preživljavanja raka štitaste žlezde?

Osam od 10 ljudi koji imaju rak štitne žlezde razvijaju papilarni tip. Papilarni rak štitne žlezde ima petogodišnju stopu preživljavanja od skoro 100% kada je rak u žlezdi (lokalizovan). Čak i kada se rak širi (metastazira), stopa preživljavanja je blizu 80%. Ova stopa znači da je u proseku oko 80% veća verovatnoća da ćete živeti najmanje pet godina nakon dijagnoze kao neko ko nema metastatski papilarni karcinom štitaste žlezde.

Petogodišnje stope preživljavanja za druge tipove raka štitne žlezde uključuju:

• Folikularni: blizu 100% za lokalizovane; oko 63% za metastazirane.
• Medularni: blizu 100% za lokalizovane; oko 40% za metastazirane.
• Anaplastični: blizu 31% za lokalizovane; 4% za metastazirane.

Koje su laboratorijsko-dijagnostički testovi značajni za dijagnostikovanje raka štitaste žlezde?

U Beo-lab laboratorijama možete proveriti stanje i funkciju štitne žlezde kroz Panel analiza za štitnu žlezdu.

Panel obuhvata sledeće parametre:

• TSH (tireostimulirajući hormon ili tireotropin)
• FT4 (slobodni tiroksin)
• ANTI – TPO at (antitela prema tireoidnoj-peroksidazi)

Ovo su parametri koji najpreciznije govore lekaru o stvarnoj, trenutnoj funkciji i aktivnosti vaše štitne žlezde.

 U BeoLab laboratorijama je dostupan nasledni panel za endocrine kancere koji uključuje gene za koje je poznato da su povezani sa nekoliko sindroma endokrinih karcinoma, uključujući: Sindrom višestruke (multiple) endokrine neoplazije (MEN), sindrom paragangliom-feohromocitoma i sindrome povezane sa CD73 mutacijama (https://www.beo-lab.rs/analiza/nasledni-panel-za-endokrine-kancere/ ). Genetsko testiranje se preporučuje pacijentima ili srodnicima pacijenata sa rakom štitne žlezde.

NASLEDNI PANEL ZA ENDOKRINE KANCERE ANALIZIRA UKUPNO 14 GENA: AIP, CDC73, CDKN1B, MAX, MEN1, PTEN, RET, SDHA, SDHAF2, SDHB, SDHC, SDHD, TMEM127, VHL

VAŽNA NAPOMENA

Kontaktirajte nas putem mejla: genetika@beo-lab.rs kako biste se posavetovali u vezi sa informacijama koje test pruža, svim opcijama nalaza i pravog izbora genetičkog testa za vas ili vašeg člana porodice. Pre bilo kog genetskog testa važno je da pripremite podatke o eventualnoj porodičnoj istoriji nasledne kancerske bolesti koja se popunjava u porudžbenici testa. Pred testiranje popunjava se formular porudžbenica za testiranje na nasledne predispozicije za karcinome sa genetičkim informisanim pristankom.

Formular porudžbenice za testiranje pogledajte ovde (https://www.beo-lab.rs/wp-content/uploads/2021/08/obrazac-nasledni-paneli-gena.pdf ).

Pročitajte više o našim genetskim panelima, kome su namenjeni, značaju genetskog testiranja, kako poručititi genetski panel – tok testiranja i dr.

Za sve informacije u vezi sa analizama pomenutim u prethodno navedenom tekstu, možete nas kontaktirati na broj telefona +381113622888 ili nam svoj upit pošaljite na mail office@beo-lab.rs

Ukoliko Vam se sviđa članak podelite ga sa prijateljima.

Literatura

https://www.iarc.who.int/news-events/the-epidemiological-landscape-of-thyroid-cancer-worldwide-globocan-estimates-for-incidence-and-mortality-rates-in-2020/

https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/thyroid-cancer/symptoms-causes/syc-20354161

https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/thyroid-cancer/diagnosis-treatment/drc-20354167

https://www.nhs.uk/conditions/thyroid-cancer/

https://www.nhs.uk/conditions/thyroid-cancer/what-is-thyroid-cancer/

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK279388/

https://my.clevelandclinic.org/health/diseases/12210-thyroid-cancer

https://www.cancer.org/cancer/types/thyroid-cancer/about/what-is-thyroid-cancer.html

https://www.cancer.org/cancer/types/thyroid-cancer/about/key-statistics.html

https://www.cancer.org/content/dam/CRC/PDF/Public/8853.00.pdf

https://www.cancer.org/cancer/types/thyroid-cancer/causes-risks-prevention/risk-factors.html

https://www.cancer.org/cancer/types/thyroid-cancer/causes-risks-prevention/what-causes.html

https://www.cancer.org/cancer/types/thyroid-cancer/causes-risks-prevention/prevention.html

https://www.cancer.org/cancer/types/thyroid-cancer/detection-diagnosis-staging/staging.html

https://www.cancer.org/cancer/types/thyroid-cancer/detection-diagnosis-staging/survival-rates.html

https://cancer.ca/en/cancer-information/cancer-types/thyroid/risks

Risk factors for thyroid cancer | Canadian Cancer Society

https://www.healthcentral.com/article/the-link-between-a-hysterectomy-and-your-thyroid

https://columbiasurgery.org/conditions-and-treatments/medullary-thyroid-cancer

https://www.cancer.gov/types/thyroid/patient/child-thyroid-treatment-pdq

https://www.childrenshospital.org/conditions/thyroid-cancer

https://emedicine.medscape.com/article/853737-overview

https://www.news-medical.net/health/What-is-Calcitonin.aspx

https://www.healthline.com/nutrition/thyroid-vitamins

https://www.mdanderson.org/cancerwise/do-thyroid-cancer-patients-need-a-low-iodine-diet.h00-159459267.html

https://www.healthcentral.com/condition/thyroid-cancer/right-diet-exercise-thyroid-cancer

https://www.vinmec.com/en/oncology-radiotherapy/health-news/thyroid-cancer-should-eat-and-what-to-avoid/

Miranda-Filho A, Lortet-Tieulent J, Bray F, Cao B, Franceschi S, Vaccarella S, Dal Maso L. Thyroid cancer incidence trends by histology in 25 countries: a population-based study. Lancet Diabetes Endocrinol, Published online 1 March 2021; https://doi.org/10.1016/S2213-8587(21)00027-9

Pizzato M, Li M, Vignat J, Laversanne M, Singh D, La Vecchia C, Vaccarella S.
The epidemiological landscape of thyroid cancer worldwide: GLOBOCAN estimates for incidence and mortality rates in 2020 Lancet Diabetes Endocrinol, Published online 7 March 2022;
https://doi.org/10.1016/S2213-8587(22)00035-3

Wang W, Chang J, Jia B, Liu J. The Blood Biomarkers of Thyroid Cancer. Cancer Manag Res. 2020;12:5431-5438.  https://www.dovepress.com/the-blood-biomarkers-of-thyroid-cancer-peer-reviewed-fulltext-article-CMAR

American Joint Committee on Cancer. Thyroid – Differentiated and Anaplastic. In: AJCC Cancer Staging Manual. 8th ed. New York, NY: Springer; 2017: 873.

American Joint Committee on Cancer. Thyroid – Medullary. In: AJCC Cancer Staging Manual. 8th ed. New York, NY: Springer; 2017: 891.

Kim C, Huang H, Zhao N, Lerro CC, Dai M, Chen Y, Li N, Ma S, Udelsman R, Zhang Y. Use of Dietary Vitamin Supplements and Risk of Thyroid Cancer: A Population-Based Case-Control Study in Connecticut. Int J Vitam Nutr Res. 2016 Jun;86 (3-4):189-197. doi: 10.1024/0300-9831/a000403. Epub 2017 Apr 24. PMID: 28436762; PMCID: PMC5654698.

Bădulescu IC, Bărbuş E, Piciu D. Circulating tumor cells in thyroid carcinoma – the prognostic role of this biomarker. Review of the literature. Clujul Med. 2017;90(3):256-261. doi: 10.15386/cjmed-712. Epub 2017 Jul 15. PMID: 28781520; PMCID: PMC5536203.  https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28781520/

Grogan RH, Mitmaker EJ, Clark OH. The evolution of biomarkers in thyroid cancer-from mass screening to a personalized biosignature. Cancers (Basel). 2010 May 20;2(2):885-912. doi: 10.3390/cancers2020885. PMID: 24281099; PMCID: PMC3835110. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3835110/